BARJAK NOVE SVESTI

Izgubljene generacije očeva i sinova

Piše: Siniša Boljanović

Veličina slova:  

Photo: Stock

Ekhart Tol tvrdi da su strah i želja za moći psihološke motivacione sile koje ne samo da stoje iza ratova i nasilja između nacija, plemena, religija i ideologija, nego su i uzrok neprestanih konflikata u ličnim odnosima. Kroz njih se pogrešno tumači svaka situacija, što rezultira pogrešnim delanjem, koje je iskreirano tako da onoga koji dela oslobodi straha i zadovolji njegovu potrebu da poseduje više. Imajući sve to na umu, naša stvarnost će biti drugačija, a to znači i lepša i bolja, onda kada se odreknemo sopstvenog nasleđa, što je preduslov da u sebi otkrijemo novu zemlju, odnosno novu svest

Istorija komunizma, koja je u osnovi bila inspiraisana plemenitim idejama, jasno pokazuje šta se desi kada ljudi pokušaju da promene spoljašnju stvarnost – stvore novu zemlju, ali bez ikakve prethodne promene u njihovoj unutrašnjoj stvarnosti, njihovom stanju svesti(Ekhart Tol, “Nova zemlja”)
Predlažem da odmah razbijemo scensku iluziju. Pripadam generaciji za koju su njeni očevi znali da je izgubljena, ali i sinovima koji za generaciju svojih očeva mogu da kažu to isto. Jedan sam od onih koji sebe ne moraju da obmanjuju da je baš po njima Kurt Vonegat naslovio svoju poslednju knjigu. Ja sam doslovno “čovek bez zemlje”, a da pri tom nisam ni starac od 80 leta ni stanovnik teritorije na kojoj se nije ratovalo više od 200 godina. Kako samo gordo zvuči ta brojka iz perspektive nekoga kome je otac rođen neposredno posle rata,  i nekoga ko je uz rat odrastao i njegove strahote delimično, ali rano osetio.
Država u kojoj sam rođen odavno ne postoji, teritorija na kojoj trenutno živim nije država jer upravo nema definisanu teritoriju. Jedan sam od „izgubljenih” naslednika “izgubljenih” očeva koji su izgubili i više nemaju zemlju, i jedan od mnogih koji su, inspirisani plemenitom idejom, u međuvremenu postali očevi. Međutim, kada se sve to ima na umu, neće biti mali broj onih koji će postaviti sledeća pitanja: u kakvoj će zemlji i u kakvoj stvarnosti živeti naslednici izgubljenih očeva, i da li je ideja koja ih je donela na svet uopšte onakva kakvom su je smatrali njihovi preci? Off the top of my head, živeće u onakvoj zemlji kakvu za sebe u datom momentu budu poželeli i izgradili. Ono što je postalo, i ono što će postati, nije postalo i neće postati ex nihilo. Drugim rečima, odgovornost za ono što je bilo i za ono što će biti je ovde i sada, dakle, u nama.

Misaoni, emocionalni ili neki drugi oblici iz prošlosti postaju isti takvi oblici sadašnjosti i biće oblici budućnosti zato što ih kao takve nasleđujemo, zato što se sa njima identifikujemo i nepromenjene ih predajemo. Ekhart Tol kaže: “Ego nije ništa drugo do sledeće: identifikovanje s oblikom, pre svega s misaonim oblikom. Ako se zlo može predstaviti, a može, ali samo relativno, ne apsolutno, to je istovremeno i njegova definicija.“ Prema njegovom mišljenju, promena se postiže promenom stanja svesti, a promena stanja svesti je moguća samo ako je inicirana iznutra, iz sebe same. Ali, kada svest postaje svesna neophodnosti sopstvene promene? Onda kada se izdigne iznad misli, iznad čulnih opažaja, iznad ega, drugim rečima, iznad predstave o sebi koja je nastala u procesu identifikovanja sa već pomenutim oblicima. Stvarnost će, dakle, biti drugačija, lepša i bolja, tek onda kada se svest izdigne iznad prošlosti, kada se suoči sa svim njenim nasleđenim oblicima.
U kontekstu istorije prostora nekadašnje Jugoslavije, stvarnost će biti i lepša i bolja tek onda kada se kolektivna svest, kao skup pojedinačnih svesti, u velikoj meri  izdigne iznad postojećih matrica nacionalne, verske i na drugim osnovama utemeljene mržnje, kada u sebi savlada strah od različitosti i potrebu za dominacijom i moći. Ekhart Tol tvrdi da su strah i želja za moći psihološke motivacione sile koje ne samo da stoje iza ratova i nasilja između nacija, plemena, religija i ideologija, nego su i uzrok neprestanih konflikata u ličnim odnosima. Oni prouzrokuju poremećaj u opažanju drugih ljudi i sebe. Kroz njih se pogrešno tumači svaka situacija, što rezultira pogrešnim delanjem, koje je iskreirano tako da onoga koji dela oslobodi straha i zadovolji njegovu potrebu da poseduje više. Imajući sve to na umu, naša stvarnost će biti drugačija, a to znači i lepša i bolja, onda kada se odreknemo sopstvenog nasleđa, što je preduslov da u sebi otkrijemo novu zemlju, odnosno novu svest.
Pre nekoliko dana, dva mlada umetnika iz Hrvatske i Srbije, Anja Blažević i Stefan Gužvica, koji učestvuju na multietničkoj likovnoj koloniji u Gvozdu, u Hrvatskoj, kreirali su mešovitu srpsko-hrvatsku zastavu, a motiv za svoje delo obrazložili su sledećim rečima: "Pun nam je kofer nacionalističkih, srpsko-hrvatskih i četničko-ustaških prepucavanja. Smeta nam stalno pozivanje na prošlost, pri čemu niko ne misli na budućnost. To nas u dobroj meri frustrira pa smo odlučili barem malo, simbolično, dati svoj doprinos razvitku prijateljskih odnosa dve zemlje. (...) Zastavu smo kreirali kako bismo pozvali na ljubav i toleranciju dva naroda. Svesni smo da će zastava izazvati reakcije i polemike, no u demokratskim društvima to je i te kako poželjno.”

Photo: Stock

I zaista, odricanje destruktivne prošlosti, izdizanje svesti nad još uvek musavim sečivima četničkih noževa i ustaških kama davno osveštanih i tamjanom i krvlju, guranje prsta direktno u još uvek mutne beonjače i srpskog i hrvatskog nacionalizma, drugim rečima, to javno razobličavanje postojećih granica kolektivne svesti i otkrivanje „nove zemlje“, izazvalo je burne reakcije na internet forumima u obe zemlje. Sudeći prema tim komentarima, većina pripadnika „izgubljene generacije“ ne mora da brine za svoje naslednike, jer je još uvek pretežan broj onih koji se dave u gustom talogu međuetničke mržnje, još uvek je mnogo više onih koji su pod dejstvom onih psihološki motivacionih sila koje stoje iza ratova, leševa, zgarišta. Još uvek je mnogo više onih koji ne vide da su promene koje su nastale, u stvari, došle spolja, pre kao posledica sticaja okolnosti na globalnom nivou, nego kao stvarna unutrašnja promena, ili potreba za promenom.
Da je drugačije, i u Hrvatskoj i u Srbiji mnogo više bi se poštovala ljudska prava, mnogo manje bi bilo homofoba, ubica i kriminalaca, politikanata, diletanata i ignoranata.  Da je drugačije, bilo bi mnogo više Anja i Stefana, mnogo više slobode, umetnosti, radosti i ljubavi među ljudima. Ipak, zastava prijateljstva koju su ovi mladi ljudi kreirali, za autora ovih redova predstavlja pobednički barjak nove svesti.

(preuzeto sa portala "e-novine" 26.08.2011.)